ORNAMENTALNA BAŠTINA: DVOPREĐNE ČARAPE
U Etnografskom Muzeju u Beogradu, pre dve godine, krajem 2020 i početkom 2021, održana je izložba pod nazivom “Ornamentalna baština – dvopređne čarape Srbije” pod kustoskim vodstvom Dušice Živković, nekadašnje pomoćnice Ministra Kulture Srbije i dugogodišnje saradnice i direktorke Zavičajnog Muzeja Knjaževac i Etnografskog Muzeja Beograd, sada u penziji.
Za izložbu sam saznala sasvim slučajno, iz magazina “Treće Oko” koji se specijalizuje za okultno i paranormalno, bavi temama dolaska vanzemaljaca na planetu Zemlju, proročanstvima vidovnjaka, i isceljujućim svojstvima živih svetaca, kao što je Milojko iz Svrljiga. Časopis se našao u posedu jedne od članica Yu Stitch Kolektiv-a, koja ga sa vremena na vreme kupuje ne bi li se informisala o društvenim zbivanjima u Srbiji i fenomenološkim pojavama na ovim prostorima. Tako nas je potpuno neočekivano, članak pod nazivom “Od kolevke pa do groba…” upoznao sa ovom važnom kulturnom baštinom, koja se, umesto na listi nematerijalnog nasleđa Uneska gde po svom bogatstvu i tradiciji pripada, našla na stranicama kontroverznog magazina. Dugo sam razmišljala o ovom naslovu koji se oslanja na stih Branka Radičevića “Od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba”. Kako sad to da povežem sa dvopređnim čarapama? Odjednom mi je sinulo - autor je verovatno hteo da se pozove na stari običaj da su vunene čarape bile sastavni deo kako prvog kompleta odeće za bebe tako i poslednjeg pokrova - verovatno u cilju stvaranja duševne i telesne neugodnosti redovnih pratilaca paranormalnih pojava pri pomisli na (sopstvenu) smrt. Rekla bih da je to osećaj dosta sličan dolasku vanzemaljaca koji može da označi početak večnog, drugačijeg života, ali i konačni kraj. Ako ne verujete meni, pitajte Milojka.
Šalu na stranu, dvopređne čarape su prava mala umetnička dela anonimnih pletilja sa ovih prostora, i kao takve, zaslužile su ne samo ovaj tekst, koji iz mnogih razloga kasni čitave dve godine, već i globalnu slavu. Mene su toliko zainteresovale, da sam doletela iz Berlina u jeku pandemije korona virusa, samo da pogledam ovu izložbu! Okej, okej, i na tzv. “ženski” vikend, pojam bukvalno preveden sa američkog engleskog (girls weekend) koji podrazumeva beg od muža, veša, kuhinje i dece u Telma i Luiz priču na Savi, sa srećnim krajem iliti hepi endom, i bez Bred Pita, ali u ovom slučaju, sa fantastičnim utiskom sa ove izložbe i željom da saznam što više o dvopređnim čarapama!
Šta čini dvopređne čarape toliko posebnim?
Pre svega, njihova jedinstvenost i lepota. Ne postoje dve iste čarape napravljene ovom tehnikom, a ornamentalna šara nastaje spontanim kreativnim izražajem pletilje u tom trenutku, skoro kao i epska pesma. Samim tim bogatstvo ovih šara je neopisivo i toliko raznovrsno, da zasenjuje sve mustre ovoga tipa koje sam do sada viđala na severu Evrope, u Ujedinjenom Kraljevstvu, ili maloj Aziji. Ne postoji mala repetitivna mustra, već šire tematske celine (cveće, listovi, lastavice, geometrijske šare), čime nema ni klasičnog ponavljanja kao kod engleskog fair isle, norveškog Selbu pletenja ili turskih motiva bogatih sitnim, geometrijskim šarama arapskog estetskog izraza. Dvopređno pletenje kao tehnika nije novo niti specifično za naše prostore. Razvijano je još od vremena egipatskih faraona i kroz istorijske seobe naroda rasprostranjeno prvobitno na čitavom Evroazijskom prostoru, a zatim i šire (USA, Japan), ali je vizuelni užitak koji na gledaoce ostavljaju čarape Knjaževačkog kraja tj Timočkog regiona istočne Srbije više nalik visokoj modi nego narodnoj radinosti i u tom kontekstu bi ga, po mom mišljenju, trebalo dalje razvijati.
Struktura i način pletenja knjaževačkih čarapa.
Izraz dvopređno pletenje odnosi se na paralelno nošenje vlakna dve boje u istom redu pletenja (kao i kod engleske fair isle tehnike), ali se ove čarape ne pletu ravno, već u krug, na pet igala. Spretnost prstiju ove vrste zanata i način držanja igala i vlakna prenosila se sa generacije na generaciju, uz obavljanje dnevnih poslova ili uz ognjište, tako da se tačan broj sati potrebnih da se pletilja obuči, kao i broj sati da se isplete jedan par čarapa već vešte pletilje, ne može tačno odrediti. Prenos ove veštine bio je vezan za ritmički protok života pre pojave pasivnih tipova zabave koje nam nude elektronski mediji i društvene mreže. U jednom intervjuu, Dušica Živković tvrdi kako je čula da se brzina pletenja merila po broju redova koje jedna pletilja isplete u jednom danu, i da su pletilje od 100 redova na dan smatrane majstoricama ručnog, kreativnog pletenja, jer nije bilo pisanih mustri. Knjaževački muzej je pre 20-ak godina pokrenuo letnju školu pletenja ovih čarapa, kako bi se nasleđe prenelo na mlađe generacije, jer se veština koja se ranije prenosila u porodičnom krugu svela na nekoliko iskusnih pletilja. Ono što je donekle zbunjujuće je da se na delovima čarapa pojavljuju i motivi u tri boje, tako da je pletivo mestimično i tropređno, ali je tehnika prenošenja vlakna pri stvaranju kolorita ista kao i kod dvopređnog, pa se verovatno iz tog razloga zadržao jedan zajednički, pojednostavljeni izraz: dvopređno pletenje. Zanimljivo je da sam u svojim istraživanjima istorije i tipova pletenja i pletačkih mustri, do sada samo kod švedskog bohus stickninga naletela na prenos četiri boje u jednom redu, koje se u ručnom pletenju smatra velikim umećem.
Čarape se pletu od prstiju na gore, tzv bottom-up tehnika u anglo-saksonskoj terminologiji, što mi je bilo dosta zanimljivo, jer sam ja od svoje bake poreklom sa juga Srbije naučila top-down tehniku koja je vezana za austro-ugarski prostor i dan danas rasprostranjena u Nemačkoj, gde živim. Retko viđam bottom-up pletenje, ono se u novije vreme uvodi kroz međunarodne publikacije od Finaca, Norvežana i Amerikanaca, kojima su ovo preneli doseljenici iz određenih krajeva Evrope. Tako da bi bilo jako zanimljivo razumeti kako su pletilje knjaževačkog kraja preuzele tehniku pletenja počevši od prstiju, da li je ona nekako vezana za otomansko nasleđe ovih krajeva ili neke druge osvajače i putnike namernike. Vizuelno, svaki deo dvopređne čarape nosi određeni tip mustri. Tako je stopalo pletački i estetski podeljeno na vrh, prste, taban, petu i gornji deo stopala, na kome se nalazi “srednja šara stopala” koja predstavlja njegov glavni, kompleksni, ornamentalni ukras, dok su ostali delovi koji se manje vide i brze “troše” ispunjeni sitnijim, jednostavnijim šarama sa češćim ponavljanjima. Nožni deo ili u žargonu “gornjište” je podeljen na donju, srednju i gornju stranu gornjišta, od kojih svaka nosi specifične šare u zavisnosti od inspiracije pletilje. Čarape su završavane podvrnutim delom kroz koji je provučena uzica kojom bi se čarape vezivale oko noge, da ne spadnu. Treba imati na umu da je prirodna vuna malog elesticiteta i teško se vraća u prvobitno stanje, posebno posle dužeg nošenja, pa je ova uzica omogućivala čarapama da ostanu visoko podignute čak i posle dužeg vremena, nešto što danas postižemo delom sintetičkog najlona koji se obično uprede u vunu namenjenu pletenju čarapa tzv. sock wool (mada iz mog iskustva i nema nekog velikog efekta, ručno pletene čarape obično vrlo brzo krenu da spadaju, zato ih je potrebno plesti na što manjim iglama, što gušće i uže uz nogu i prati što manje). Na našem vebsajtu nalaze se dva članka o pletenju jednostavnih takozvanih vanilla čarapa koje je priredila Tea Berček, pa pogledajte kako se to danas radi: Kako plesti čarape I i Kako plesti čarape II
Kvalitet i istorijski kontekst dvopređnih čarapa
Ovo nas dovodi do pitanja kvaliteta dvopređnih čarapa. Pre globalizacije proizvodnje vune koja je rešila mnoge, ali i donela set novih problema, vuna za pletenje dvopređnih čarapa strižala se, čistila, prala, češljala i bojila lokalno i ručno, drvenim, jednostavnim “mašinama”, preciznije - pomagalima, i prirodnim bojama, u kolektivu. Ovaj način proizvodnje opstao je kao deo kulturne baštine i njegovo očuvanje vezano je za aktivnosti Knjaževačkog muzeja, kroz čiju je medijsku pažnju nastao i dokumentarni film o pripremi i bojenju vune vezan za ovu izložbu. Ova vrsta medijskog pokroviteljstva, kao i stvaranje fondova za očuvanje aktivnosti i negovanje kulturne baštine neophodna je za očuvanje tradicionalnih tehnika i zanata.
Industrijalizacija balkanskih prostora posle Drugog svetskog rata donela je sa sobom promenu u organizaciji porodice i dnevnog ritma života, kao i kulturološko-sociološki otklon od tradicionalnih vrednosti. U praksi, ovo se svelo na sudar suprotnosti: očuvanja patrijarhalnog moralnog kodeksa sa jedne strane i paralelno zapostavljanje veština i zanata kojima su se često bavile žene sa druge, uz izgovor emancipacije, zapošljavanja u lokalnoj industrijskog grani ili izbegavanja rodno određenih uloga.
Dvopređne čarape u njihovoj raskošnoj lepoti nosile su se na opanke, gde su delovi sa bogatim šarama stajali na uvid čitavoj zajednici i činili ponos pletilje. Sa pojavom zatvorenih cipela, ovaj oblik ručnog rada izgubio je svoj smisao, jer su ornamentalne šare gubile svoju vrednost u zatvorenoj obući, a ručno predena i bojena vuna se trošila i cepala ne ispunjavajući svoju funkciju očuvanja toplote tj termoizolacije u hladnim danima, koju su preuzele cipele i čizme.
Povrh svega, ručna proizvodnja generalno nije tržišno efikasna. Da bi se prodavala, ona mora da postigne vrednost koja opravdava sate i sate potrošene u proizvodnji, a ta cena je na našim prostorima neprihvatljiva, i zahteva potpuno drugi medijum, odnosno marketinški prenos iz narodne radinosti u luksuznu robu, kao i globalnu publiku visoke platežne moći. Sve ovo, mnogo pre nas, shvatile su i eksploatišu velike modne kuće, dok naši novobogataši koji kulturno odredjuju ovaj prostor i njegovo tržište, kupuju bundice u Gučiju i torbice u Lui Vutonu, umesto da ulažu u narodnu umetnost. Iako, sarkazam na stranu, Lui Vuton torba zaista ima svoju zanatsku vrednost i zaslužuje, donekle, hajp koji je prati. Ali zašto to ne bi dostigle i naše dvopređne čarape?
Utehu mi stvara novo zanimanje za ručni rad i lokalnu proizvodnju koje se javlja na globalnoj sceni kao posledica prebrze i nekontrolisane globalizacije i koje, kroz aktivnosti mahom malih preduzetnica, kolektiva kao sto je naš YSK, muzeja i kustosa koji prepoznaju vrednost kulturnog i zanatskog nasleđa, održava entuzijazam koji ovaj tip narodne umetnosti zaslužuje, i predstavlja ga široj publici kroz društvene mreže.
Gledano kroz ogledalo istorijskog sarkazma: vrlo slično viktorijanskom dobu u zoru industrijalizacije tokom XIX veka koja je situiranim ženama prvih industrijalaca donela dovoljno vremena i kreativne slobode da se bave ručnim radom zarad njegove lepote, ne nužno i funkcije, a zatim tokom XX veka taj isti kreativni izražaj (čipkarenje, pletenje, vezenje i sl) skoro pa potpuno istrebila, početak XXI veka zatiče nas u salonskoj atmosferi digitalnog doba, izmedju iPhona i iPada, gde nam multimedijalna umreženost omogućava nove vidove zarade iz home office-a tj. udobnosti sopstvenog doma, a ručni rad ponovo postaje deo luksuznog hobija upravo nas: situiranih žena, digitalnih nomada i generacije X, Y, i Z, koji nas povezuje u slobodno vreme, i stvara osećaj pripadnosti nezavisno od lokaliteta, govornog područja, verovanja ili nacije. Pa tako i Treće Oko tvrdi da naše dvopređne čarape čuvaju životnu energiju u kineskoj medicini poznatu kao Qi (Či), kojom knjaževačke čarape postaju deo mističnog azijatskog alternativnog lečenja, i zahtevaju da što pre uzmete igle u ruke i ispletete jedan par!
